U umetnosti flamenka se često kaže ”Pevač flamenka ne izmišlja: on se seća”. Izvođači flamenka neguje veoma specifičan odnos prema sećanju, budući da osoba može da bude zarobljenik svojih sećanja, ali i njihov prijatelj. Za njih sećanje predstavlja pupčanu vrpcu sa životom, drugi način krvi. Ono ujedinjuje, nosi rizik i časnu reč našeg poverenja u život.

Ovakav odnos umetnika flamenka dolazi do izražaja i kada je reč o vinu. Razlikuju se:

• Vino sadašnjosti ili vino ovog trenutka nije povezano sa sećanjem. Ono je bučno, pomaže da se više priča, da se smeje i, na kraju, da se zaspi. Pije se u grupi prijatelja, na zabavama ili proslavama. Uzbudljivo je, brzo i bez mašte.

• Tragično vino donosi zaborav, izuluje i otuđuje nas. Ubija sećanje. To je vino na čijem dnu su prazne oči, usta koja ćute, ugašene ruke, životni kalendar bez događaja i nekoliko uspavanih vekova. I još uvek jedna suza. Jedna suza koja se polako suši.

• Duboko vino nas povezuje sa sećanjem, sa osećanjima, sa našom ambicijom da budemo i postojimo. Duboko vino sadrži sve što je bilo u prošlosti, neizvesnost budućnosti, strah od smrti, ambiciju i potrebu da se voli. Ono ujedinjuje čitav život sa čitavim vremenom.

Umetnici flamenka piju duboko vino. Vino duboko kao ljubav, kao muzika, vino koje afirmiše naše postojanje i našu žudnju za životom.