Gradske face: Maja Vukadinović

Interviju sa Brankom Malenicom

Izvor: mojnovisad.com

Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Srđan Doroški, Petar Pavlov

Maja Vukadinović, psihološkinja i flamenko plesačica: Ono što je drugima komplikovano i zakukuljeno, meni je izuzetno privlačno

Naša današnja sagovornica još je u detinjstvu odlučila da krene na beskonačnu potragu za istinom ljudske duše. Kombinujući umetnost sa naukom, u društvu odlične ekipe iz njene plesne trupe, tokom godina je nakupila pun kofer čudnovatih saznanja, a mnoga tek predstoje.

Kako bismo iz prve ruke saznali šta je to motiviše da nastavi sa svojom ekspedicijom, dogovaramo razgovor. Sa Majom Vukadinović se sastajemo u Futoškoj ulici, u objektu koji će uskoro postati Kuća flamenka i španske kulture, a već nekoliko meseci funkcioniše kao prvi novosadski Centar za istraživanje plesa i umetnost flamenka La Sed Gitana. Maja nam ubrzo otkriva kako je po završetku srednje škole otkrila svoju pasiju:

– Kada sam završila gimnaziju, prvo sam želela da studiram španski, ali on se predavao u Beogradu i nisam tada mogla tamo da se preselim. Međutim, moji roditelji su bili fenomenalni i poslali su me u Španiju na mesec dana da učim jezik. Na tom kursu jedna od aktivnosti bila je i gledanje filmova na španskom jeziku, pa sam tako pogledala i flamenko film “Začarana ljubav”. Priča je govorila o ženi zaljubljenoj u čoveka koji je poginuo u uličnoj tuči, a pošto ona nije mogla da se pomiri sa tim gubitkom, svaku noć je oblačila svoju krvavu haljinu, odlazila na mesto gde je on umro i tamo zamišljala da igra sa njim. Glavna glumica u filmu je Kristina Ojos, jedna od najpoznatijih flamenko plesačica i predstavnica modernog flamenka. Taj film je ostavio jak utisak na mene i poklopilo se da su u Novom Sadu prvi časovi flamenka krenuli baš po mom povratku – priča nam Maja Vukadinović o svom prvom susretu sa flamenko kulturom.

– Na kraju sam upisala Psihologiju na Filozofskom fakultetu, i dok sam studirala ponovo sam se srela sa svojim starim željama i interesovanjima, pa me je tako privukla psihologija umetnosti. Ova disciplina podrazumeva tumačenje značenja različitih umetničkih dela, razmišlja se o mašti, o estetskom doživljaju, o talentu i o tome kako se talenat razvija. Tako sam po završetku osnovnih studija u Novom Sadu upisala magistarske studije u Beogradu gde se posebno izučavala psihologija stvaralaštva, a budući da sam u to vreme već bila igračica, psihologija plesa je za mene bila najinspirativnija oblast. Psihologija plesa je područje koje nudi izuzetno mnogo mogućnosti za razumevanje stvaralačkog procesa, a sa druge strane, za mene predstavlja zaista dobar spoj prakse i teorije.

Psihologija plesa je područje koje nudi izuzetno mnogo mogućnosti za razumevanje stvaralačkog procesa

Dakle, tvoja igračka karijera je počela rame uz rame sa visokim obrazovanjem?

– Da, sve je počelo 1996. godine. Po povratku iz Španije sam upisala psihologiju i paralelno počela da idem na časove flamenka. To je bilo u Ludensu kod Mire Ruškuc gde je Sanja Pajović vodila prvu flamenko grupu u Novom Sadu. Ona je bila prva učiteljica flamenka kod nas, a edukovala se u Italiji. To mi je bio jedan od najlepših perioda, jer kada ulaziš u neki novi svet i kada počinješ da upoznaješ jednu umetnost, važno je da osoba koja te vodi kroz to ima neke izuzetne ljudske vrednosti. Mislim da dosta dugujem Sanjinom stilu i pristupu igri, ali i obrazovanju, jer me je naučila kako svoja igračka znanja preneti ljudima.


Danas ima 22 godine kako živiš umetnost. Zašto baš flamenko?

– Mislim da mi je u startu bila data neka dispozicija i da su se samo okolnosti nametnule da krenem time da se bavim. Još kao mala sam bila sklona tome da vreme provodim u igri. Bila sam radoznalo dete, sklono otkrivanju prostora i sveta oko sebe. Mislim da se igra vrlo logično tu nametnula. Tokom osamedestih, kada sam još bila osnovac, u Novom Sadu su se pojavile prve plesne škole, a ja sam upisala onu u Partizanu 2 koju je vodila Jelena Andrejeva. To je stvarno bila dobra škola i tada se radio nešto najsličnije današnjoj kombinaciji hiphopa i džeza. Međutim, pošto su to bile nezgodne godine, tokom srednje škole sam napravila pauzu, ali bilo je pitanje samo kada će ples ponovo početi da me provocira.

Bila sam radoznalo dete, sklono otkrivanju prostora i sveta oko sebe

– Mislim da je moja poseta Španiji bila okidač kada se sve što me zanima spojilo. Kada znaš jezik, lakše razumeš i smisao strane muzike. Flamenko ostavlja snažan utisak i često ljudi misle da je to umetnost vezana za neki revolt i bunt, ali to nije tako. Ta umetnost je stara preko 500 godina, što znači da je prolazila kroz razne faze, ali uvek noseći jednu ideju: tek onda kada daš nešto svoje autentično može da nastane nešto što je umetnički vredno i jedinstveno, jer si i ti sam jedinstven. Naravno da postoji forma u okviru igre koja ti određuje na koji način ćeš ti saopštiti neku svoju istinu. Međutim, to šta ćeš saopštiti, ne samo da zavisi od tebe, nego je zanimljivije upravo zbog tvoje autentičnosti jer nije nikada ranije viđeno.


Manje je poznato da si i objavljivani autor, a zanimljivo je da si baš ti objavila prvu knjigu o flamenku na srpskom jeziku zvanu “Flamenko – između tišine i usklika”

– Da, monografija je objavljena 2002. godine kada sam već imala nekog iskustva i prakse. Kod nas nema mnogo knjiga o plesu, pogotovo ne na temu plesnog stvaralaštva i kreativnosti koreografa. One koje jesu objavljene su odlične, ali ipak malobrojne, te sam ubrzo došla na ideju da napišem jedan mali vodič kroz flamenko. Ova knjiga objašnjava da flamenko čine sviranje gitare, pevanje i ples, kao i to da flamenko umetnost ima pozadinu u životnoj filozofiji. Spominju se osnovni termini i ideje, i nudi se mogućnost da se flamenko razume na nekom dubljem psihološkom nivou. Kada ljudi uče neki ples, oni zapravo savladavaju i izvode određene korake, a koraci uvek nešto znače. Oni u najmanju ruku mogu biti povezani sa nečim što imitiramo, a to mogu biti seksualni, ratnički, religijski i najrazličitiji mogući motivi. Iako više ne živimo u vremenu kada se ples izvodio kao ritual, mi i dalje igramo i naši pokreti i dalje imaju svoja značenja. Posle ove knjige objavila sam “Doživljaje umetničkog dela u psihologiji stvaralaštva” gde sam govorila o tome šta čovek doživljava posmatrajući jedno umetničko delo i na kojim nivoima se to manifestuje – da li na nivou osećanja, uma, na nivou estetskog ili telesnog doživljaja. Nova knjiga na kojoj sada radim se odnosi na psihologiju plesa i umetničke igre, jer mislim da je na tu temu, osim teksta Irene Krešić koji je izdat u udžbenicima za srednje baletske škole, izuzetno malo objavljivano.

Ples je neuhvatljiv, ali je ljudska duša još neuhvatljivija od plesa


Koliko u svom svakodnevnom poslu profesora psihologije uspevaš da se baviš ovim pitanjima?

– Trenutno radim u Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija i tamo predajem Psihologiju i Poslovno komuniciranje, dok na Visokoj školi za kulturu i komunikaciju u Beogradu predajem Psihologiju stvaralaštva. Flamenko, ili bilo koja druga forma igre, i psihologija obično deluju nespojivo, pogotovo kada pokušavaš da sa naučne strane priđeš plesu koji je umetnički i neuhvatljiv, i u kojem se pokazuje ljudska duša, još neuhvatljivija od plesa. Međutim, meni je baš to izazovno. Kada sam bila mala i kada bi me pitali šta bih volela da budem kad porastem, uvek sam govorila da bih volela da budem arheolog. Istina je da nisam mnogo odmakla od toga, jer sada radim kao “arheolog ljudske duše”. Sada proučavam neko drugo blago. Kada tragaš za istinom u vezi sa ljudskom dušom, onda je umetnost perfektno područje za istraživanje, dok psihologija nosi odlične tehnike proučavanja. Savremena psihologija je egazaktna, i iako danas priznaje postojanje duše (što ranije nije bio slučaj), nije joj baš toliko naklonjena. Ali, čini mi se da psihoogija ipak ne može bez umetnosti – kao da imaju neki ludi bračni odnos. Postoji tu još mnogo priča i pitanja na koje neću stići da odgovorim za života.


Koje su to lekcije iz flamenka koje bismo mogli da primenjujemo u svakodnevnom životu?

– Evo, reći ću ti jednu: Autentičnost je najveći luksuz flamenka. Flamenko te zove da gledaš u sebe, a posle na tebi ostaje kako ćeš napraviti tu autentičnu prezentaciju sebe pred drugim ljudima. To je svuda primenjivo.

Kako uspevaš da žongliraš sa svim ovim zanimanjima a da ipak sve ostane “po tvom”?

– Čini mi se da do disbalansa kod mene dolazi kada nema ta dva. Super je kada ljudi imaju nešto što je njihovo zanimanje i kada pored toga imaju neko interesovanje ili hobi, šta god to bilo, gde mogu u potpunosti da koriste sami sebe jer bez toga ostajemo neiskorišćeni. S jedne strane, podučavanje je tip rada u kojem ti treba nekome da preneseš ne samo neki određen sadržaj, već i da budeš model u smislu životnog pristupa. Sa druge strane, ti sam sebe moraš da inspirišeš.

Autentičnost je najveći luksuz flamenka


Zanimljivo je da kao pedagog radiš istovremeno na “oba fronta”. Ima li razlike u tome kako pristupaš svojim učenicima flamenka, a kako studentima ?

– Moj pristup se nikako se ne razlikuje jer se u oba slučaja radi sa ljudima, a ja jako volim ljude. To što je drugima možda komplikovano i zakukuljeno, meni je to izuzetno privlačno. Mislim da svako ima mnogo snage u sebi i da je samo pitanje kada će da klikne nešto da ljudi počnu da rade ono što treba da rade, da postanu što treba da budu i da žive život u punom potencijalu. Posao predavača je izuzetno odgovoran, ali mislim da nema boljeg posla za one koji žele da menjaju budućnost – jer budućnost nisam ja već moji učenici. Kao predavaču, na tebi je da svojim učenicima otvoriš mogućnosti, da im daš nadu, da duvaš u krila. Taj posao mi leži, nema druge opcije za mene.


Reci nam nešto o tvojoj školi flamenka La Sed Gitana.

 La Sed Gitana u ovom obliku funkcioniše od 2003. godine i to je prva flamenko škola u Novom Sadu koja proučava celokupnu flamenko kulturu. Dugo smo iznajmljivali prostore i selili se po raznim mestima, ali sam u jednom momentu došla do zaključka da nam treba i te kako veći prostor ako želimo da uvedemo različite aktivnosti vezane za špansku kulturu. Tako je došlo do zakupljivanja ove kuće koja će uskoro i formalno postati Kuća flamenka i španske kulture. Tu smo od februara i tu ćemo sigurno biti narednih pet godina.

Na našim nastupima neka fenomenalna energija struji među ljudima


Ko sve čini uigranu La Sed Gitana ekipu?

– U našoj muzičkoj grupi Nenad Patković svira gitaru, Petar Dabić svira bas, Rijad Babićtarabuku, a na kahonu se smenjuju Vesna Vojvodić i Stefan Stefhaler, dok je Jelena Bračikavokal. Povremeno pevam i ja, a pored toga pišem neke od autorskih tekstova, dok su ostalo tradicionalne flamenko numere. Izvođačka grupa koja prati muzičke i koreografske zamisli ima jedanaest redovnih članova. Svi ljudi koji rade na ovoj flamenko ideji su sjajni. Nastupi su jako strastveni, šaljivi su i . Svi su kreativni i jako lako se komuniciraju ideje, lako se vežba i dogovara.

Možeš li da nam podeliš recept za tako uspešnu saradnju?

– Prvo moraš jako da voliš ljude, da poštuješ različite ukuse i tuđa mišljenja. Naravno da je potrebno vreme da bi se uspostavio neki odnos, ali i pre toga si ti taj koji treba da pokaže neko poštovanje i da nastupaš sa nekom dobrom namerom. Nema tu nekog posebnog recepta. Ono što nije dobar recept je da konstantno pokušavaš nekome da objasniš da on nije u pravu i šta drugačije treba da radi. No, kada su svi ljudi u istom fazonu, ne može da ispadne nešto što je bezveze. Mi se u istom sastavu pojavjujemo već godinama i često se družimo sa Šinobusima, a to je takođe Nenadov bend. Nenad mi u svemu tome jako mnogo pomaže jer on ima puno iskustva sa raznim muzičkim žanrovima, svira u mnogo bendova i ima izuzetan ukus. On je taj koji se brine da naši nastupi budu “skupi u zvuku”. Trenutno se spremamo za neki novi rok flamenko nastup.

Kada su svi ljudi u istom fazonu, ne može da ispadne nešto što je bezveze


Flamenko sa distorzijom?

– Da, to je nešto totalno drugačije i komplikovano za spojiti, ali super zvuči kada se to uradi kvalitetno. Plan je da koncert bude u decembru, pa da sa njim završimo ovu godinu, kao što smo to radili već nekoliko puta.

Dosta ste i putovali pod okriljem La Sed Gitane, a Novosađani vas sada već sigurno poznaju sa nekoliko ovdašnjih festivala. Gde vas je sve odvela škola? Koji su tvoji omiljeni nastupi?

– Nastupa je bilo stvarno jako mnogo, skoro stotinu, što je za flamenko ozbiljan broj. Uglavnom smo igrali u regionu i nastupi su bili zaista različiti. Bili smo u Slovenijij, Mađarskoj, mnogo puta na Exitu i Festivalu uličnih svirača. Pored toga, volim da kažem da smo svirali na svim binama u Novom Sadu, a pod tim mislim prvenstveno na pozorišne bine. Međutim, izdvojila bih tri nastupa koja su meni potpuno fascinantna. Prvi izuzetno bizaran je bio u Crvenki povodom 225 godina postojanja tog mesta u tri popodine na livadi, dok se ispred nas pekao vo na ražnju. Nastup na kojem sam se najbolje provela je bio na Exitu 2015. godine. Tada smo imali neki čudan fazon, pa smo u okviru numera koje su bile visoko umetničke i vrlo uvežbane imali neke creepy momente kada na par sekundi u pesmi treba da glumiš da si spodoba. To je bio baš strastven nastup. Ipak, meni možda najinspirativniji nastup se odigrao u Srpskom narodnom pozorištu 2013. godine kada smo prvi put priredili ceo autorski koncert sa Šinobusima, a glavni gost nam je bio Riki, odnosno Hesus Enrike Fernandez Gonzales zvani Emerhensija iz Madrida. Tada je pored njega bilo još mnogo gostiju. Jelena i ja smo pevale sa Rikijem, a Bora Vesnić je izvodio bitboks u jednoj hip hop flamenko pesmi. Takav jedan ludi nastup bih rado ponovila. Ne samo što je miks svega toga bio šašav, nego je i najviše ličio na mene.

FLAMENKO HOP: Iako prati svetsku plesačku scenu, posebno popularna plesna takmičenja, naša sagovornica nam priznaje da najviše voli savremenu igru, kao i hip hop. Ostale forme ceni, ali joj nisu bliske, a da se nije opredelila za flamenko, sigurna je da bi njena pasija bio hip hop.

 Flamenko i hip hop nisu mnogo povezani, ali postoje elementi koji ih spajaju. Hip hop ima nešto strašno ritmično uz šta se izuzetno lako igra, a mislim da se svi ljudi rađaju sa tom sposobnošću, čak i oni koji ne vladaju tehnikom i veštinom određenog tipa igre. Ono što im je slično je ritmičnost, kao i to da obe forme imaju neku “uličnu” dimenziju. Ne znam da li bi se svi sa mnom složili kada kažem da je hip hop umetnost, ali prepoznajem da ima ozbiljne umetničke kvalitete. Ima tu više sličnosti nego što se na prvi pogled čini – kaže Maja.


Koliko si vezana za Novi Sad? Za Novosađane se obično govori da su pomalo hladni, pa koliko se ovaj grad uopšte uklapa u tvoju strastvenu flamenko priču?

– Rodila sam se ovde, ali imala sam sreću da posetim različite gradove. Na primer, Salamnka ima nešto jako slično sa Novim Sadom, mada za razliku od njega ima preko 4.000 barova. No, ima i ovde mnogo mesta u kojima može da se sedne da se popriča i da se sretnu potpuno različiti ljudi. U svakom kvartu ima nešto fenomenalno. Ne bih nikada otišla odavde jer, iz nekog razloga, i oni koje ne znam – moji su ljudi. Isto tako, i mesta na kojima me nema – takođe su moja. Ono što mi se sviđa u Novom Sadu je to što je u njemu sve nekako multi. U njemu je sve složeno, ali ipak sve dobro radi jedno s drugim. Po tome me podseća na mene… ili ja sebe podsećam na njega?