Kada flamenko označava stil življenja, ili način ponašanja, u sadržaju njegovih definicija fascinira dozvola da čovek bude to što jeste, da stoji iza sebe i sopstvene emocionalnosti, kao i fleksibilnost njegove širine u koju staje čovek. Šta znači biti flamenko i kakav je to životni stav, poetski i slikovito opisuje Tomas Boras u pesmi ”Elegija pevača”
”Biti flamenko znači imati drugačije meso, dušu, strasti,
drugačiju kožu, istinkte i želje;
to je drugačiji način gledanja na svet, velika osećajnost;
to je sudbina u svesti, muzika u nervima,
nezavisna snaga, radost sa suzama,
a tuga, život i ljubav koji zasenjuju;
to znači mrzeti rutinu, pravila koja sputavaju
predati se pesmi, vinu, poljupcima;
pretvoriti život u suptilnu umetnost, u hir i slobodu;
ne prihvatajući okove mediokriteta;
ponuditi sve;
to znači okusiti sebe, predavati se, osećati sebe, živeti! Upravo to.”
Luis Rosales, takođe poetski i istinito definiše ovu životnu filozofiju: ”Živeti andaluski znači biti svedok svog osećanja, to znači uživati u svojoj prekomernoj osećajnosti”.
Ovo nam se može učiniti potpuno ohrabrujućim ili optimističnim ukoliko zaboravimo o čemu svedoči flamenko. Ali, on nije samo svedočanstvo o jednoj kulturi, o bolu i patnji određenog sloja društva, ili mogućnost izbeglištva iz nje, niti je on samo priča o neshvaćenosti jednog naroda negde u Španiji, ili demonstracija prekomerne emocionalnosti, on u sebi sadrži i mogućnost iskazivanja, razrešenja i uzvišenja. Taj put vodi kroz umetnost. Doveden na nivo umetnosti, biva konzerviran i ovekovečen smisao flamenka i njegova suština, i na tom nivou ostaje uvek otvorena mogućnost da sve ono što u njega spada ponovo bude ispričano, prežaljeno i proživljeno.