Upaliti plamen duše plesom

Intervju sa Marinom Jablanov

Izvor: dnevnik.rs

Čuvena američka plesačica Marta Grem je rekla da je ples tajni jezik duše. O tom suptilnom jeziku za koji nam ipak ne treba prevodilac, jer ga svi razumemo, pričamo s psihologom dr Majom Vukadinović, profesorkom na Višoj poslovnoj školi strukovnih studija u Novom Sadu, koja drži i školu flamenko plesa „La sed gitana“.

Sledeći svoja interesovanja Maja je doktorirala na temi „Odnos estetskog doživljaja plesača i publike“ i na taj način uspela da poveže ono što radi u slobodno vreme, a to je ples i pevanje u duhu flamenka.

– Možda na prvi pogled deluje da psihologija i ples nemaju mnogo dodirnih tačaka, ali kada se sve to objedni u jednu celinu dobije se jedan neverovatan prostor za samoizražavanje, za razvoj i za pronalaženje novog i drugačijeg smisla u životu. Svakako je tu i pedagoški rad, jer ne samo da me inspiriše da naučim nekog da pleše, nego me ispunjava i to da imam priliku da prenosim one vrednosti koje mi se čine važnim. U krajnjem slučaju i ples i humanistička orijentacija u psihologiji prate ono što je autentično u svakom čoveku.

Da li ste se kao devojčica bavili plesom i kada ste počeli da igrate flamenko?

– Čini mi se da mi je oduvek bilo potrebno da imam mnogo stimulusa, bila sam živo dete i sve me je zanimalo. Posle završene psihologije roditelji su me nagradili kursom španskog jezika i tako sam mesec dana provela u školi jezika u Španiji. Jednog popodneva sam imala priliku da gledam film koji se zvao „Amor bruho“ – začarana ljubav. To je bila flamenko verzija jedne priče o nesrećnoj ljubavi u kojoj je muškarac ubijen u uličnoj tuči. Žena nije mogla da se pomiri s njegovim nestankom i svake noći je odlazila na mesto gde je on stradao. Tamo bi, u haljini koju je nosila kada joj je on u naručju izdahnuo, igrala zamišljajući da je i dalje sa njim. Začarana ljubav. To vrlo snažno izražavanje emocija kroz ples i mene je „začaralo“. Vrativši se u Novi Sad upisla sam se u prvu školu flamenko plesa Aleksandre Pajović koja se baš te godine otvorila. To je bilo pre 21 godinu. I dan danas, kada pomislim na nju i na svoje prve korake flamenka, zahvalna sam joj što je podsticala unutrašnji izraz naše duše.

Šta biste mogli da kažete o flamenku iz ugla psihologa?

– Sve što nas fascinira, obično u sebi sadrži neke suprotnosti. Flamenko je umetnost „utehe i beznađa“, to jest ovaj ples ne samo da prikazuje to teško stanje beznađa, nego i pruža utehu, jer dozvoljava da se sva ta osećanja, ta patnja duše koja prati beznađe, izrazi kroz pesmu i ples. Ono što je u flamenku privlačno i izvođačima i publici, od Japana do Balkana, je snažno izražavanje osećanja besa, tuge, straha, ljubavi, koje svaki čovek na svetu može da prepozna. Izražavanje intenzivnih osećanja je ono što flamenko čini univerzalnim. Mogućnost otvorenog i autentičnog izražavanja osećanja je najsnažniji potencijal flamenka.

Interesantno je da u Japanu ima više škola flamenko plesa nego u samoj Španiji. Kako to tumačite?

– Na prvi pogled deluje stvarno vrlo čudno. I sama sam se pitala šta je to što Japance toliko fascinira u vezi sa flamenkom i shvatila da ovaj ples može da bude privlačan raznim kulturama jer sadrži veliki potencijal da se kroz njega izrazi najšira lepeza emocija. Svako ljudsko biće oseća – bilo gde da se nalazi na zemaljskoj kugli.

Koliko publika prepoznaje emociju koju donose plesači?

– U mom doktorskom radu sam ispitivala da li publika reguje na sličan ili isti način kao plesači koji su na sceni. Pokazalo se postoji podudarnost da i jedni i drugi prepoznaju da li je neko izvođenje snažno, moćno, izražajno, duboko. Ono što je različito je to da izvođači imaju još jednu dimenziju doživljaja – a to je uzbuđenost. Ono što je zanimljivo je činjenica da i posmatrač plesa, vrlo često ima neke fizičke doživljaje: naježi se, lupa mu srce, zastane dah, cupka nogom u ritmu. Nije neobično da posmatrač ima osećaj kao da deli to iskustvo kretanja sa plesačem, kao da sam izvodi taj pokret, iako stoji ili sedi. Na ovakvom doživljaju plesa zasniva se naše uživanje u njemu, kao i motivacija da posmatramo ples, ili čak da se i sami njime bavimo.

Da li ste imali iskustvo jakih emotivnih reakcija?

– Dešavalo se, da se na ponekom našem nastupu ljudi jednostavno rasplaču. Razmišljala sam zašto je to tako, budući da stepen naše izvođačke tehnike nije vrhunski, muzika jeste jako provokativna u emotivnom smislu, ali mi se činilo da ni to nije dovoljan pokretač. Onda mi se desilo da se rasplačem na koncertu jednog još uvek ne mnogo poznatog ženskog benda („Tri kapljice“). Shvatila sam da je moja emocija bila povezana s osećanjem da su te devojke baš na mestu na kojem bi trebale da budu i da rade ono treba da rade. Iz ove perspektive mi se čini da taj momenat kada se rasplačemo dok gledamo nečije tuđe izvođenje, pored doživljaja da nas je dirnulo to delo, istovremeno kao da postavljamo i pitanje samom sebi: „Da li radim ono što želim i što mi je dato da radim, i da li sam na pravom mestu na kom želim da budem?“

Koliko je važno da izvođač bude nadahnut?

– Za svaki javni nastup je potrebna inspiracija. Publika oseti da li je izvođač nadahnut ili ne. S druge strane, i umetnici su samo ljudi, te i oni imaju i sjajne i loše faze. Iako ne znam kako je biti profesionalni izvođač u nekom od domena umetnosti, predavanje jeste jedan vid javnog nastupa, „mini performans“, pa zbog toga mogu, ipak, nešto da kažem o tome. Mene kao predavača inspiriše da zamišljam da studenti kojima predajem ili plesači u školi koju vodim, predstavljaju moju budućnost. Takva ideja me održava i odgovornom i „budnom“ i krajnje nadahnutom.

Koliko je bitna radost?

– Velika je radost sresti se s ljudima s kojima delite neku zajedničku ideju, u nekom meta-svetu – daleko od svakodnevice. Svakako da mogućnost da mobilišemo sve svoje resurse i da se iskažemo predstavlja radost. Da živimo jako, punim plućima. Ono što me pokreće je i mogućnost, a i čast, da inspirišem druge ljude da „razgore svoje vatre“, da ih motivišem, da im prenesem entuzijazam i sa njima podelim svoje uzbuđenje i radost življenja.

Koliko je važna sloboda?

– Ne samo u plesu, nego i u svakom segmentu našeg života je važna sloboda. Za mene, apsurdno, visok stepen slobode iziskuje i visok stepen reda i odgovornosti. O slobodi me je mnogo naučio flamenko, ali i u psihologiji umetnosti ima mnogo poruka koje se tiču slobode. Radost koja postoji u igri ili u bilo kojoj profesiji se odnosi na slobodu da čovek sebe upotrebi. Zapravo, bilo šta što nas inspiriše, što budi u nama uspavane snage, predstavlja jednu mogućnost slobode u upotrebi sebe.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *