Šta sve može, na svom tajnom jeziku, da nam šapne lepeza? Na to pitanje dala nam je u danima od 15. do 17. maja 2015., neke od mogućih odgovora naša učiteljica te lepe veštine, Maja Vukadinović.
U nostalgičnom ambijentu, sećajući se ”starih dobrih vremena”, u mesnoj zajednici (ako se to još tako zove!) Omladinski pokret, imala sam posebno zadovoljstvo da na potpuno nov način otkrijem i doživim jedan toliko ženski (kod nas!), intrigantan, ali nedovoljno osvešćen predmet: LEPEZU. Poput ”male crne haljine”, koju bi trebalo da poseduje svaka žena koja drži do sebe, i ovaj (da li?) svakodnevni (tako neupadljiv!) predmet, trebalo bi da svaka od nas (uvek!) ima u tašni! Verujte mi da ČUDESNIH MOĆI LEPEZE uopšte nisam bila svesna! U vremenu sve veće otuđenosti, uniseks mode, zaboravljene, ili bar potisnute romantike, ovaj mi se predmet otkrio u svoj svojoj neverovatnoj tajnovitosti, i do tada neprepoznatoj ženstvenosti!
U tri dana – baš sam se pitala, po sat i po vremena, šta se to uopšte može (is)pričati o lepezi? Nisam do tada obraćala pažnju na nju… Lepeza kao lepeza, šareni predmet u tašni. A onda sam, već posle prvog dana, i predavanja o upotrebi lepeza kroz istoriju, došla kući, i, u sasvim novom svetlu, pregledala KOLEKCIJU SVOJIH LEPEZA (donetih, i dobijenih sa raznih strana, tokom godina), kao da ih prvi puta VIDIM… A, i videla sam ih prvi put! Otkrile su mi se u svoj svojoj lepoti. Bojama. Šarama. Veličinom gornjeg dela lepeze, od nežne tkanine, papira, ili čipke, i materijalima i finoćom izrade njenih rebara. Naša učiteljica lepih veština, Maja Vukadinović, osvestila nam je i moguću upotrebu lepeze, kao oružja, nekada praktivano na Istoku.
Drugog dana – to je bilo najinteresantnije: tajni rečnik zaljubljenih! Danas ne bi vredelo znati taj romantični način neverbalnog sporazumevanja, jer ne znam sa kim bismo se tako mogle sporazumeti? Saznala sam da je nekada, u vreme kada je odnos među polovima bio veoma sakriven od javnosti, ipak osmišljen način da se doskoči ”dežurnim očima”… Kako zakazati sastanak uz pomoć lepeze, odrediti vreme, pokazati (ne)zainteresovanost, koketirati, objasniti svoj bračni status… A sve uz pomoć lepeze! Vežbale smo, sa velikim interesovanjem, te tajne znakove naklonosti, za slučaj da nam (ipak!) zatrebaju…
Trećeg dana, ponovile smo ”gradivo” sa prethodnog predavanja, a zatim uz pomoć naših instruktorki (Maji se pridružila Ana Rockov), i pogleda u veliko ogledalo, uvežba(va)le koreografiju sa lepezama…
Bilo mi je žao što se kurs TAKO BRZO (tri dana?…) završio… Pomislila sam da je ovo priča, koju bi svaka (mlada) dama, i žena (koja drži do sebe. Do znanja. I obrazovanja.) trebalo da čuje. I, da, obavezno, i kada nije toliko toplo, ima u tašni svoj mali JEL (na turskom – vetar), i BEZ (na persijskom – igra), pa dakle, ONOG KOJI SE IGRA, tj. ONU, KOJA SE IGRA, tj. svoju LEPEZU, raspirivač vetra. (I mašte…)
Ja se od svoje više neću odvajati… Jer – nikad se ne zna…
Jasna Milenović
