BUDILNIK ZA DUENDEA

Uživala sam.
Uživala u višeslojnosti i autentičnosti ove knjige.
U univerzalnosti samog fenomena i pristupa.
U sintezi i analizi, jedinstvu suprotnosti.
Paradoksalnoj intenciji.
Upotrebljivosti.
Svečanosti egzistencijalnog i transpersonalnog.
U susretu.

Knjiga "Flamenko - između tišine i usklika" Maje Vukadinivić daje osnovne pojmove o poreklu i razvoju flamenka, predstavljajući njegove osnovne forme i sastavne delove, spajajući strukturu i smisao igre sa emocionalnim doživljajem.

Flamenko je predstavljen kao univerzalan fenomen. Igra se svuda. Od vrele Andaluzje, preko Amerike do dalekog Japana. Kao umetnički izraz, sopstvenim jezikom komunikacije povezuje sve ove, po temperamentu različite ljude. Preko zvučnog arhetipa, u muzikoterapiji poznatog kao univerzalni zvučni identitet, komunicira sa onim što je zajedničko u njima, postajući bezvremen i bezprostoran, istovremeno, svevremen i sveprostoran fenomen.
Različito je mogu čitati ljubitelji umetnosti, muzičari, plesači, turizmolozi, istoričari umetnosti, psiholozi, psihoterapeuti. I svi drugi. Ova knjiga lako komunicira sa svima, reči španskog izgovarate kao da ste ih nekada odavno znali. Ovo je knjiga o komunikaciji sa samim sobom i sa drugima, knjiga o granicama i pomeranju granica, knjiga o zatvoru i slobodi, knjiga o hrabrosti i slabosti, o lutanju i verovanju.

Kao psihoterapeuta, u flamenku me oduševljava neiscrpno blago etnopsihologije i etnomuzikologije i koja govori o moći narodnih "terapijskih" metoda kao prapočecima i osnovama budućih psihoterapijskih škola.
Kao muzikoterapeut vidim da elementi flamenka nude veliki potencijal u terapiji i u teorijskom razumevanju terapijskog procesa u okviru muzikoterapije, dans terapije i drugih oblika art terapije.

Zato ću ovde obrazložiti one elemente flamenka, za mene najznačajnije.
Flamenko potpuno poštuje setting.
Vreme i mesto. ‘’U početku se igrao u pećinama, pod svetlosti sveća, a kasnije u okviru porodice."Usklici kehija označavaju "ulaz i izlaz", imala sam doživljaj "prelaska granice". Usklici posmatrača kao uzajamna komunikacija i podrška izvodžaču. Kao zajedničko putovanje. Kao setting.

Kompás (bazični ritam) u flamenku predstavlja osnovni elemenat settinga tzv. matriks grupe.
Flamenko ne možeš da igraš sam. Grupa udara kompás i predstavlja realitet. Ona komunicira sa izvodžačem. Ona predstavlja granicu.
U početku flamenko predstvalja razumevanje i savladavanje kompása. "Vešt igrač nikada ne gubi kompás i nikada nije van njega. Tek nakon usvajanja principa kompása igrač može da se posveti usavršavanju drugih elemenata plesa."

Udaranjem određenog bazičnog ritma, udruženim sa specifičnim pokretima tela, dolazi do razdraženja labirinta, koje uz određenu frekvencu disanja i veliki emocionalni naboj mogu dovesti do izmenjenog stanja svesti. Izmenjena stanja svesti u flamenku mogu se svrstati u kategoriju holotropskih stanja koja nisu posebno izdvojena u savremenim medicinskim klasifikacijama. U flamenku se u takvom stanju svesti doživljava hondo.
"Hondo - neograđen, otvoren prostor, forma koja poziva na izražavanje onog što je hermetički i teško izrecivo svedočanstvo duha ciganskog naroda" Hondo u flamenku predstavlja "odlazak sa one strane granice", "po volji i sudbini".
Odlazak na takav put pretpostavlja da izvodžač mora znati i kako da se vrati. Grupa daje podršku i pomaže mu da se vrati. Kompás predstavlja kao putokaze na autoputu, nešto što je ovde i sada, kompás predstavlja granicu koju postavlja grupa i izvodžač sam.

Iskustvo flamenka govori o moći porodice, hijerarhiji i strukturi koja omogućava granicu prema vanjskom svetu i članovima unutar nje. U porodici se jasno zna se koje su igre za koga i šta ko pleše. Kompás ih razlikuje. Nije svaka igra soleares ili sigirijas.

Svi znaju za hondo. "S one strane". Bezvremeno i bezprostorno.
Hondo je tišina nesvenog - "najuzvišeniji stepen interpretacije". (Ritam kojim se postiže direktno je vezan za univerzalni i gestaltički zvučni identitet, poznat u muzikoterapiji.)

Hondo da osetiš tišinu.
Tišina da osetiš hondo.
Tišina jer Duende spava.
Tišina da se ne probudi Duende.

Duende je vilenjak koji spava "u posledenjim odajama krvi". Duende je arhetip moći, životne energije, vitalnog nagona, ali i svog bola i sećanja koja nosimo transgeneracijski. Paradoksalnost Duendea je u poruci koju nosi - da bismo baš mi bili tu, generacije naših predaka pre nas su morale preživeti i "otpatiti". Slava života nosi i bolna sećanja preživljavanja.

"Duende je snaga, a ne delanje, borba , a ne mišljenje, istinska borba je borba sa Duendeom… koga treba razbuditi u poslednjim odajama krvi …koji nalazi potporu u ljudskom bolu."

Izvodžač flamenka mora da oseti hondo, i kada je spreman uz podršku grupe izaziva Duendea. "Kroz usklik honda Duende se pokreće i provocira u umetniku "snagu žive materije u ognju, da može sa ovim teško izrecivim svedočanstvima da se uhvati u koštac."
"Poziv koji upućuje Duendeu simbolično predstavlja snagu koja je potrebna za borbu i prevladavanje koje nosi proces individuacije."
"Duende ne prilazi ako ne vidi mogućnost smrti, ako zna da mu se ona neće šunjati oko kuće:"… Pokrenut početnom snažnom patnjom, dubokim jadom, ćovek odnosno, umetnik flamenka, mora biti spreman da umre simbolički i kome je svrha ponovno rođenje, tj. novo usposatvljanje ravnoteže."

Ovde se vidi jasna paralela između elemenata flamenka i psihoterapijskog procesa u rekonstruktivnim (dubinskim) psihoterapijskim tehnikama gde jedna struktura ili ideja mora da "umre" da bi se rodilo nešto novo, zdravije na putu individuacije i ozdravljenja.
U suprotnosti Duendea vidim upravo ono što flamenko čini univerzalnim i lako prijemčljivim na svim prostorima, suprotnost koja se ogleda u samom nazivu "čovek koji beži poljima ili nož".
Kukavica ili hrabar čovek ? Ili i kukavica i hrabar čovek?
Isti onaj koji beži od svoga nesvesnog, istovremeno se svakodnevno suočava sa sopstvenom granicom u težnji da je otkrije i prevaziđe. Isti taj koji beži poljima sprema se za trenutak da izazove i "povuče nož na Duendea".

U vezi sa sećanjem i pamćenjem, fascinantno je da je narod odavno znao ono što su naučnici uspeli da dokažu kako pamćenje nije vezano samo za centralni nervni sistem tj. mozak, i da postoje razne vrste sećanja, muzičko sećanje, telesno sećanje, imunološko sećanje, istraživanja DNK i sl. ("Duende koji spava u poslednjim odajama krvi"). U tome vidim veliki značaj ove knjige koja nas podseća na to.

Psihoterapijske tehnike, koje uključuju umetnost, naročito muzikoterapija, dans terapija, i druge tehnike art terapije, kao i integrativne tehnike telesnih i psihoenergetskih psihoterapija aktiviraju više vrsta sećanja te omogućuju lakše dolaženje do nesvenog sadržaja i njihovu dalju obradu.
Ova knjiga ukazuje na veliki terapijski potencijal uključivanja elemenata flamenka u okviru dans terapije, a doprinosi lakšem razumevanju psihoterapije uopšte.

Da li uživanje u preteranim emocijama nosi rizik?
I, koliko je flamenko bezbedan?

Onoliko koliko je i umetnost bezbedna.

Umetnost se hrani energijom Duendea. Stvarati umetnost znači otići s druge strane granice, osećati pulsacije honda i približiti se Duendeu, (što nosi izvesne rizike).

Stvaranje i izvođenje istinskih umetničkih dela za mene nikako nije sublimacija ili natkompenzacija nedostatka. U tom trenutku, stvaranje pretstavlja vrhunsku integrisanost našeg tela (motorike) sa našim analitičkim delom (razmišljanje o vrsti, strukturi dela, nameni - slično nešto kao kompás u flamenku koji postavlja određene norme i granice). Tek u trenutku istinske integrisanosti hemisfera, telesne i analitičke, koristimo energiju Duendea za stvaranje umetničkog dela.
Naglašavam u tom trenutku, jer nekada veliki umetnici mogu biti i bolesni. Fizička ili psihička bolest uzrokuje diskonektivnost hemisfera, energetski disbalans. Umetnost koja je proizvod bilo koje bolesti se razlikuje se od umetnosti koja je rezultat istinske integracije i doživljaja sopstva (celovitosti).

U flamenku, približiti se Duendeu, osetiti bol i energiju Duendea ne znači izazivati Duendea. Odlazak "sa one strane" u okviru izvođenja flemenka znači snagu za suočavanje, prihvatanja i prevazilaženje sopstvenog bola, tuge, besa i drugih "teških emocija".

Uživanje u ekstremnim emocijama?
To nije uživanje u bolu. To je uživanje u sagledavanju i prevazilaženju bola.
Uživanje u svojoj snazi. Ovde i sada.
U trenucima kada sa slabost okrene u sopstvenu suprotnost.
Ili npr. u prihvatanju, sagledavanju i prevazilaženju (kontroli) besa.
Uživanje u tuzi?
Pasivno "uživanje" i prepuštanje tuzi vodi umiranju, samoubistvu.
U tišini honda se oslušne sva dubina tuge, a onda usklikne poziv na borbu Duendeu.

Paradoksalno je što kehijo "aj" u flamenku zove usklikom.
To nije jauk, to je usklik!
Uskliknimo s ljubavlju…, imam asocijaciju…
Meni je reč usklik vezana za radost, za život, za snagu,
Igrač flamenka je sretan, ide u borbu sretan što će se suočiti sa svojim bolom.
Ide da pobedi.
Sretan što je živ. Što oseća.
Što ide u borbu sa onim što oseća i što može da se bori.
Zna da će da pobedi.
Veruje.
U flamenku uspostavlja "telefonsku vezu s Bogom".

Danas postoje različita izvođenja, i ne treba da nas ne zbune raskoš haljina i svetla umetničkog spetakla, da nas odvoje od mračnog dvorišta u Kadisa ili kafane u Kordobi. Nije svaki soleares isti. Igrač pleše "por" soleares.
Svako ima svoja lutanja i svoj put.

Autor ove knjige Maje Vukadinović, diplomirani psiholog, u proživljenom autentičnom izrazu muzičara i igračice flamenka, izvanredno koristi svoje znanje psihološkog i praveći sintezu nauke i umetnosti, ostavlja prostora između tišine i usklika da čitaoci rezonoraju na nekoliko nivoa, psihološkom, umetničkom, univerzalnom - opšte ljudskom.
Jasno daje na znanje da umetnost i umetnički izraz nije psihoterapija, ali da u sebi ima terapijskog; da ne mora svaki ples biti soleares ili sigerijas; da se na put ne ide ako ne znaš da se vratiš; da se stvari dešavaju kad si spreman za njih.
Ova knjiga o flamenku priča o hrabrosti da se oslušne hondo.
O hrabrosti da se u "umiranju" usklikne životu.
O veri u sebe.
O veri u one pre nas i posle nas.
Jer "jedini lek životu je sam život".

Beograd, 22. septembar 2002.